Mali smo naspram sile koja je iznad nas

Danas sam posle duzeg vremena otisla u crkvu.  Iako je vreme bilo jako oblacno i svakog casa se mogla ocekivati kisa, vetar ili kakvo nevreme, ljudi su se uzdali u Boga, i dosli na jutarnju sluzbu. Njihova vera; zelja da prisustvuju sluzbi je bila iznad neceg spoljasnjeg. Iznad svega sto bi moglo da se desi i da ih spreci da dodju.
Koliko vi cesto posecujete crkvu?
Ja sam jedna od onih koja ide par puta godisnje u crkvu; i svaki put kada odem pozelim da vec sledece nedelje dodjem ponovo ali iz nekog razloga ne odem.
Jedan od razloga zbog kojih tu svoju volju ne sprovedem do kraja je taj sto nemam tu naviku od samog detinjstva. Od svojih najmladjih dana, kada se deca uce pravim vrednostima.
Ne zameram svojim roditeljima sto me nisu vodili redovno na skuzbe jer su i pored toga od mene stvorili dobru osobu, ali zameram im sa druge strane sto mi nisu pokazali car svete nedelje. Sto nedelja nije dan za molitvu; za odmor, porodicno okupljanje, onako kako bi trebalo da bude.
Ne znam za vas; ali ja u crkvi osecam mir. Koncentrisem se na samu molitvu kako bih mogla da shvatim njene reci, ne pricam je tek tako samo da je kazem. Molim se dusom i ucvrscujem svoju veru.
Verovati cistim i iskrenim srcem nije tesko, a ubedjivati sebe da je tako je mnogo teze.
Da li drugima mislite dobro, ili samo sebi?
Da li ste u stanju da pomognete komsiji, prijatelju, bilo kome ko vam trazi pomoc cista srca, da niste ljubomorni i da ne prizeljkujete nesto za sebe. Da li trazite zahvalnost zbog vasih postupaka, ocekujete da vam se dive i da vas velicaju?
Slusajte ljudi to nije cisto srce; to je jako pomucen um. Cinite dobro zato sto vas to cini srecnima, zato sto je sreca drugih ljudi i vasa sreca, a ne da bi sutra mogli da pricate kako je neko nesto uspeo jer ste mu vi pomogli.
Mislite da i vama niko ne pomaze? Zapravo nije tako. Svima nama pomaze Gospod, samo zavisi kako i kada mu se obracamo.
Mozda se i ne obracate a on nadje razlog da vam pomogne a da vi i ne znate da vase delo zapravo nije skroz vase.
Svi mi imamo vremena da bar dva puta u mesecu odemo u crkvu, da nahranimo nasu dusu onim sto njoj zapravo treba. A to je molitva, mir i vera. Bicemo svi mnogo srecniji, ispunjeniji, male stvari cemo vise ceniti.
Naucicemo da sloga oca i sina spasava, da smo svi mi zapravo braca i sestre i tako cemo se ophoditi jedni prema drugima. Bez prezira i zavisti.
Nista nije slucajno sto nam se desava, i nevremena i nepogode. Sve je to jedno veliko upozorenje da se okrenemo pravim vrednostima, da uvidimo koliko smo zapravo mali i nemocni i koliko je jaka sila koj stoji iznad nas. Sta ce nam se desavati zavisi samo od nas. Ne hulite na Boga. Ne prolazite pored crkve kao da ne postiji. Udjite u kucu Boziju i potrazite mir.
Dajte malo sebe a dobicete mnogo.

Migracije

Sedim u parku i gledam kako ljudi prolaze, non stop cirkulisu. Svi negde jure i zure, samo prolaze.
Po koji covek zastane da pogleda svoje okruzenje, uslika par fotografija i nastavi dalje.
Kuda svi tako zurimo? Sta je to sto bi da dostignemo; da li je vredno naseg truda.
Dok su oni prolazili ja sam sedela na klupi i posmatrala. Zamislila sam ispred sebe pescani sat, vreme je prolazilo, a za mene se nista nije promenilo osim kazaljki na mom rucnom satu.
Sedeci tako i posmatrajuci ljude iz gradske sredine shvatila sam da vreme na selu mnogo sporije prolazi, da ljudi ne zure; da ne vladaju tenzija i napetost; kao u tom gradskom parku.
Da bi mogli da napravite razliku i da shvatite sustinu i grada i sela morate provesti vreme na oba mesta.  Prenecu vam svoja iskustva.
Ceo zivot zivim na selu; uz cvrkut ptica, huk vetra, miris trave, uz prlelepe zelene poljane i sume obrasle gustim drvecem. Za mene je to raj na zemlji. Slodobna sam i ispunjena; puna poleta i energije. Mir i tisina vladaju ovom sredinom; ususkana sam u samu prirodu i naucila da zivim sa njom; da je postujem i cuvam. A zna i ona da uzvrati. Samo vi ne znate da citate njene znake.
Svi strahujete kada padaju obilne kise; a ne shvatate da to u stvari priroda place sto je zagadjujete; sto otpatke bacate na sve strane. Unistavate je. Normalno je da ce da vam uzvrati.
Njena ćud je nepredvidiva; ali mozemo da je kontrolisemo. Jer nase malo njoj puno znaci. Ne bacajte smeće gde stignete; ne koristite teska industrijska djubriva koja putem zemlje i podzemnih voda dolaze do vode koju pijemo. Bicete mnogo zdraviji i srecniji. Izmenite vase lose navike.
Prihvatite prirodu kao clana svoje porodice i prema njoj se tako ophodite.

Ali da se vratimo na temu.
Zivot na selu sam morala da zamenim zivotom u gradu. Za mene dosadnim; sivim, punim ceznje za zelenilom.
Naviknu se ljudi na sve; tako sam i ja. Ali to je samo navika; nije sreca ni ispunjenost.
U velikom gradu gde je sve dostupno i gde postoji sve sta pozelite shvatila sam da je to zapravo jedna velika industija. Da je hrana vestacka, voda, vazduh; Sunce ne sija istim sjajem kao na selu, ptice ne pevaju istim glasom; zapravo nista nije original kao na selu; vec bleda kopija.
Ali kada se malo dublje pozabavite gradom i razlogom njegovog postanka doći cete do zakljucka da grad u stvari jeste industrija koja guta ljude; njihove zivote, srecu; i zdravlje.
Vremenom je postao popularniji zivot u gradu a niko ne zna razloge zasto. Svako selo moze da ima ono sto ima i grad i jos mnogo vise. Ali pored fizickih migracija ljudi, neminone su i migracije njihovih misli.  Kao st ljudi prate modne trendove tako prate i sve druge koji se ticu zivota.
Probudite se ljudi. Shvatite gde zivite. Da grad nije nista bolji od sela. Shvatite da ste u kavezu koji ogranicava vasa pluca i uskracuje im pravi vazduh. Dokle god to ne shvatite necege moci da zivite punim plucima.

Šetajmo

     
          Šetam se uskim seoskim putem; prolazim pored livada, pašnjaka, voćnjaka i bezbroj pčelinjaka.
Razmisljam o svim tim bojama koje se jako lepo utapaju i čine neverovatan pejzaž.
Dok hodam prašnjavim putem u mojoj glavi nastaje vrtlog. Dobijam bezbroj ideja, odjednom mi se
čini kao da je sve dostupno i moguće.  I baš u tom trenutku odlučujem da iskoristim vreme i mesto; da se saživim sa prirodom i da je osetim punim plućima.

O da, naravno da se plašim gmizavaca i svega što bi u velikoj travi moglo da se nadje.

Usudila sam se i prevazišla svoj strah. Našla sam se u klasju žita. Nežno je dodirivalo moje telo, imate osećaj kao da vas neko golica. Ali ovo je drugačije.

mlade stabljike pšenice lagano su se pomerale pod pritiskom slabog vetra. 

Nema buke! Samo blago šuštanje pšenice. Odmaram mozak; sluh i nagradjujem svoje oči ovim divnim pogledom.  Sve brige i svi problemi su nestali. Udahnula sam život punim plućima. Osećam se slobodno kao ptica, zato što znam da ovaj trenutak niko ne moze da mi oduzme. Zato što znam da ovo nema cenu ali i da pored toga mnogi sebi to ne mogu da priušte.

Znate da ne košta ništa. Priroda nam je data slobodno na korišćenje, ali mi ne znamo da je iskoristimo za prave stvari.

Zašto plaćati skupe razgovore sa psihijatrom?  Zašto lekovima lečiti depresiju? 

Zato što nas niko nije naučio da priroda ima rešenje za sve. Niko nam ne preporučuje šetnju po prirodi i odmor i rad na selu.  Svi su više za razvijanje raznih vrsta industrije i korišćenje raznih hemijskih preparata. A sve to je bespotrebno. 

                                       
Da li vam izgledam srećno, ispunjeno i spokojno? Reći ću vam; ne samo da izgledam već se tako i osećam.  Provela sam samo 20 minuta na ovom mestu. Deluje magično. I ne samo ovo već svako drugo mesto gde ste izolivani od buke; gužve, ovde ste izolovani od stresa. Vraćate se svojim korenima i životu kakav su vodili naši pretci. Nisu imali puno novca; ni pametne telefone, internet i druge privilegije današnjeg doba. Ali su upravo zbog toga znali da uživaju, jer su konstantno bili u kontaktu sa prirodom.

 Hajde da naučimo da koristimo prirodu u prave svrhe. Hajde da kafic zamenimo izletom na neku livadu. Hajde da se okupimo i pomognemo drugima. Osećaćemo se bolje i korisnije.

Hajde da probudimo našu svest

 
                       Pozdrav za sve ljubitelje prirode; ali i one koji to nisu, a koji će uz nas postati.

       Svi smo mi na neki način povezani sa prirodom. Sve ono što danas imamo na neki način postalo je od prirode.

Hajde da pričamo iskreno i otvoreno.
Da li ste umorni? Da li vas često boli glava od buke, gradske gužve i vreve? Da li se i pored svega toga odričete sela, mira i tišine?
Sigurna sam da jeste, i da bi svi vi voleli da imate svoje mesto u prirodi.
Hej ljudi, ne morate imati svoj komad zemlje, ne mora biti kuća na tri sprata. Da li ste razmišljali koliko bi bili bliskiji da kuće nisu  velike, da ste svi više vremenski na okupu.
Verovatno da niste, jer svi težite ka nekom komforu i luksuzu, a život prolazi. Jurite više, bolje, skuplje a niste svesni da će vam život promaći u potrazi za sitnim zadovoljstvima.
Hajde zajedno da shvatimo to na šta vam upravo skrećem pažnju.
Nervozni ste, napeti, sedite u kaficu, ogovarate druge, ogorčeni ste na svo život, želite nešto da promenite ali vam ne uspeva jer zapravo ne znate šta bi promenili.
Navikli ste se na vaš život i plašite se promena, plašite se da reskirate i da probate nove stvari.
Ugušili ste vašu mašu i preduzetnički duh. Ne morate biti dete da bi bili buntovni i smeli; da bi okušali svoju sreću.

Ovim rečima želim da delujem na vašu psihu i da vas pokrenem. Želim da vam aktiviram moždane vijuge i da vas ohrabrim da iznesete sve čega se plašite. Ni jedna ideja nije glupa.

U čemu je zapravo veza izmedju prirode, naše psihe i mašte?
Otkriću vam tajnu. Zapravo postaviću pred vas izazov, pred sve vas koji sada sedite u fotelji i gledate šta drugi ljudi rade. Ustanite rano, uhvatite izlazak Sunca,  sedite na travu, budite u kontaktu sa prirodom, razbistrite vaše misli i isplanirajte dan. Pišite mi u komentaru kako ste se osećali tog dana, da li ste bili puni energije, da li ste bili raspolozeni, da li vam se spavalo.